Anđela Peković rođena je 28. jula 1994. godine u Nikšiću. Student je na Filološkom fakultetu u Nikšiću. Piše poeziju a izbor njenih pjesama do sada je objavljen u književnom časopisu Suština poetike, web magazinu Insp. a nedavno je njena poezija zapažena i na konkursu Udruženja književnika Crne Gore za prvo objavljivanje knjige autora do 30 godina, gdje je žiri svesrdno preporučio izdavačima kao jedan od rukopisa ,,ozbiljne vrijednosti”. Živi u Župi Nikšićkoj.

Kad si shvatila da je poezija dio tebe?

Prije bih rekla da poezija posjeduje mene nego ja nju, valjda jer je se ne mogu tako lako osloboditi. Mislim da sam se tek u gimnaziji usudila da napišem pjesmu i to je, u stvari, bio moj pokušaj da se otrijeznim od prozaičnosti i pravo otkriće gdje mogu da budem sanjar i na javi ali i, konačno, čovjek slobodne misli. Od tada, pjesma i ja živimo u ljubavi.

Da li poezija može da promijeni svijet?

Može da promijeni čovjeka i njegovo raspoloženje u sekundi, pa ne vidim zašto ne bi mogla i svijet. Poezija može da vas oslobodi  neizrecivog, nedomislivog, mislim da njena moć leži u pobuni protiv svega što guši čovjekovu slobodu, to je uistinu borba za goli opstanak. Znate, pjesma nastane u magnovenju a ako joj vi dozvolite – traje vječno.    

Koliko je crnogorsko društvo spremno da podrži mlade pjesnike?

Društvo kao cjelina nije zainteresovano, pojedinac se još trza da da podršku kulturi. Vidimo da je danas ugrožen kulturni status pa i status mladih pjesnika koji imaju šta da pruže ljudima. Niko nema vremena niti želju da investira u neke pisarije. Duh savremenog doba nalaže da se poezija čita usputno i to samo ona koja je dovoljno očigledna, pitka, naivna i pojmljiva, ona kod koje se ne moramo mnogo angažovati ni mislima ni emocijom. To i nije poezija, što se mene tiče. Ja to nazivam plitkoumnošću i nevoljom 21. vijeka, a vi je nazovite kako hoćete.

Da li se nešto promijenilo u tom odnosu još od ,,Drumovanja” Vita Nikolića i uslova u kojima je on radio?

Vito je prestao da ,,drumuje” iste godine kad sam se ja rodila, a borba sa istim onim okolnostima u kojima je on opstajao, zamislite, i dan danas traje i jedina promjena je to što nam je sve gore. Sudbina stradalnika koja je njega zadesila dok se obračunavao sa malograđanstvom i tadašnjim prilikama je ono što čeka sve mlade pisce i pjesnike ako se društvo ne osvijesti.

Da li je ljubavna “Jesenjinovska” poezija, koja sada preovladava u tvojim stihovima, žanr kojim ćeš se kretati i dalje?

Jesenjin je jedan od pjesnika 20. vijeka koji je na mene najviše uticao. On je bio revolucija, nesvrstani pjesnik kojeg nijesu mogli ukrotiti, jednostavno slobodnjak u inat svim dželatima. Mislim da se kod mene zadržalo ono njegovo geslo: Pišem kako dišem. A tu je svakako dat prostor ljubavi ali i svemu ostalom što me pokreće.

San svakog pjesnika je prva zbirka pjesama i prva prezentacija? Koji je tvoj san?

Kad sam počela da pišem poeziju, to je bilo iz egoističkih namjera. Da se oslobodim onoga što je u meni, to je veliki trenutak kad razgovaram sa sobom i upoznajem sebe. I tako je i danas. Ne pišem za ciljnu grupu ljudi, pišem jer to ja zahtijevam od sebe same. To je moja sloboda koju vrlo rado artikulišem. Ali, svi ljudi otkad je svijeta i vijeka razmišljaju o tim istim stvarima tako da ono što oni mogu prepoznati u mojoj poeziji je ono što žigoše njihovu misao i emociju i tu je u poeziji mjesto namjenjeno njima kao čitaocima. E tu bi valjalo da se ostvari ono što vi nazivate ,,snom pjesnika”. 

 Koliko je Župa inspirativna za rad jednog pjesnika?

Rodno mjesto, zavičaj je tačka od koje svi polaze. Tu sam ja, župske prirodne ljepote su moje nadahnuće, Župa je ono što me navodi da ,,kradem” od njenog prkosnog duha i umiljatog pogleda i to se uglavnom da prepoznati u motivima koje koristim u pjesmama. Svakako je inspirativna i u tom smislu imam veliku sreću da joj pripadam i da ona pripada meni. 

 ЉУБАВ

То миришу твоји кораци што се опиру страху док ме траже по затртој стази.

То се моје очи махнито играју са најживљим бојама разбијеног калеидоскопа на поду моје собе.

То васкрсава Русија која никад није ни умрла док ми рецитујеш Јесењина уз неку своју ”клету гитару”.

То ја неспретно десном руком покушавам да дохватим твоју ријеч што је остала да виси у ваздуху кад си ме поздравио уз писак вјетрова.

То ја тонем цијелом својом тежином у неку безличност или свеличност свијета.

За њу су Грци рекли да је неизлијечива и честа болест. Али, опет, ко ће то знати…

И сад, негдје између онога то је дозвољено рећи и онога што је забрањено помислити, Ја бирам мисао коју ћу режати док је будем изговарала пред свима.

Погађаш, да, то је она патетика која ми краде од поезије а коју у инат мени волиш да зовеш – љубав.