Zrno Brajičić imao katun u Jablan dolu kod Borovnika i tu izjavljivao sa ovcama. Kako je u jednom omaru sagradio zimski stan, ovce je zimi držao na planini. Jedne zime on ostavi svoja dva brata kod ovaca i sađe u Ozriniće. Ne potraja dugo kad se u selu kod kuće obrete njegov pas šarov, sav oskuben. Zrno se odmah dosjeti da je neka nevolja snašla njegovu braću iz istih stopa pođe na planinu. Kada dođe tamo, imao je šta vidjeti: ovce od velike gladi pojele svu vunu jedna sa druge, a oba brata leže kraj ognjišta zadavljeni. Skloni ih u dno kolibe i naloži vatru. Onda otvori vrata od kolibe, odsiječe jednu bukovu cjepanicu i legne na mjesto mrtvoga brata, pretvarajući se da spava. Kad je bilo oko ponoći pojavi se na vratima kolibe vila, pa pristupi ognjišti, tresući snijeg sa kose. U taj mah Zrno skoči i onom cjepanicom vilu snažno udari među oči. Ona zakuka iz svega glasa, pa se primače Zrnu i stade ga moliti: ”Priudari, Brajiću Zrno! Priudari, bogom pobratime!” A Zrno joj odgovori: ”Zrno udara samo jednom!”, jer je znao da vilu ne smije udariti više no jedan put. Kukajući iz sveg glasa vila izađe iz kolibe dozivajući svoje sestre: Rozu iz Rozinog vrha, Planu iz Planinika i Boriku iz Borovnika. Kad je svanulo Zrno krene njenim tragom nalazeći svuda po kap krvi u snijegu. Kad je stigao vilu, čuo je njen jauk i u tom trenutku pod njom je propanuo snijeg, a ona izgorjela i od nje ostala samo šaka pepela. Otada se to mjesto gdje je vila poslednji put jauknula zove Jadovič.